Tito u stolarskoj radnji

[You must be registered and logged in to see this image.]
Slika:SFR Jugoslavija


Tito u stolarskoj radnji
Sada će 25. maj, to je moj rođendan, slavim ga svake godine. Dobijam i poklone, dolaze ljudi, pa zajedno tugujemo. Eh, kakva su to bila vremena dok sam bio živ, ovako sam odavno pokojnik, samo ne ležim dolje nego me još noge nose - kaže stolar Ljubo Ranisavić, rodom iz Donjeg Vakufa u Federaciji BiH. Sada živi u Gradiški, zaposlen je u stolarskoj radnji porodice Tomić. Ljubo je izbeglica, živi u tuđoj kući, s velikom setom i nikakvom nadom u vreme koje dolazi, ima suprugu i četvoro dece, svi ga zovu Tito.- Druže Tito, nešto bih te pit’o? - dobacuje Mirko Ilić, radnik na susednoj mašini. Ljubo zamahnu čekićem da nabije konstrukciju prozora, ali naglo povuče ruku i zastade. Onda ostavi čekić pored sebe i reče:
- Neka govori šta hoće, ovi moji u radionici zbijaju šale na račun pokojnog predsjednika. Svi njihovi glavari poslije Tita su oborili državu ko svinje ogradu. Kad je Josip Broz umro i ja sam se nekako, kako da kažem, preselio na drugi svijet. Zato njegov rođendan slavim kao svoj, samo me niko ne razumije - ne da se Ljubo zbuniti u političkom stavu.
- Novinar, napiši i kako je djeci kupio plave kape i crvene marame, planira postrojavanje za Dan mladosti, ali mu žena uvela sankcije, stavila veto na Ljubinu to jest Titovu odluku - reče Bratislav Topić i zamače iza zida noseći drvena vrata. Ljubo ga samo prekorno pogleda, nije mu lako. Najveći problem je nerešeno stambeno pitanje, uništena imovina u zavičaju...
- Sada hoće da me istjeraju iz tuđe kuće, a moju niko ne popravlja. Šta da radim, bio sam u Ministarstvu, kažu: Ljubo, nema druge nego moraš vani. Naljutili me, niko ne sluša šta ja govorim, samo tako ti je, pa se ti misli. Šta ću, kažem onoj službenici: 'E, moja djevojko, svi ste vi uništili Jugoslaviju, ali da je sada Tito živ, ne bih ja ni bio izbjeglica, niti biste vi mene vidjeli, druge bi nam ptice jutro najavljivale, ptice pjevačice, a ovako samo gavranovi i čavke' - odbrusio je Ljubo u opštinskoj upravi i odlučio da tamo više ne ide. Obećali su mu plac za kuću koji nije dobio, pomoć za gradnju koje nema, obećali su mu da će mu školovati decu, pa ni od toga ništa, obećali su mu pomoć da popravi svoj dom u starom kraju, ali je i to samo veliko obećanje.- Znaš šta, kad Tito ustane, prvo će tebi sve riješiti, a ostalima ako stigne - sugerišu Zoran Obradović i Božo Vasić. I oni su iz istog kraja, a ovde u 'Stolariji Tomić' zajedno rade.
- Samo vi nastavite, bolje bi bilo da ćutite - uzvrati im Ljubo a nama predloži:
- Nemoj mnogo ovo o Titu, sve je to istina, ali znaš kakav je narod. Ja sam četvrtog maja, jedini u RS, stao mirno, ostavio sam alat, tačno u tri i pet nisam htio da radim, znam tačno koliko je nekad ono sviralo i toliko sam stajao. Ovi se okupili, gledaju šta je, nisu se ni sjetili, eto koliko znaju, ništa. Jeste, stari gazda Mile Tomić me podržao u tome, ali neće javno da govori, vidim da mu je drago kad ja Tita spomenem.Stolar Ljubo Ranisavić, bivši radnik preduzeća 'Janj' iz Donjeg Vakufa i ratni invalid, voleo bi, kaže, da ode u Kuću cveća, ali mu je skroman budžet za takav poduhvat.
- Bio sam nekad u Titovoj gardi, tad sam bio mlad i lijep, onda uniforma, korak, komanda, cipele tuku o asfalt. To je bio život i ponos, srce da čovjeku iskoči iz grudi, zalupa, pa kao da mu je tijesno. Sad ko to pomene kao i mog predsjednika, odmah stanem i odam počast, neka se zna kad Tito Tita pozdravlja - raportira majstor za prozore, vrata, ograde i drugu drvenariju. Milan Pilipović